Stajao sam u zadnjem delu raskošne sale, među kristalnim lusterima i zidovima obloženim mermerom. Moj sako bio je pretesan, ramena zategnuta, a ruke znojne. Nije to bio moj svet. Moj svet su alati, cevi koje cure, stari kombi parkiran ispred zgrade. Ipak, došao sam sa ponosom – da ispratim svog sina Džejsona na novi put.
Dok sam posmatrao njega, u elegantnom odelu, srce mi se širilo od sreće. Toliko godina smo preživljavali sami, od kada nas je njegova majka napustila. Radio sam noću, popravljao bojlere, dostavljao pakete, da nikada ne oseti glad i da nikada ne bude manje od druge dece. Za mene, ovo venčanje bilo je kruna svih tih borbi.
A onda sam ugledao natpis.
Na stolu za porodicu, tamo gde je trebalo da stoji moje ime, stajalo je nešto što mi je preseko dah:
„Lažni otac sa osnovnom školom.“
U trenutku je postalo tiho, a onda – podsmeh. Čuo sam šapat, kikot, pa čak i otvoren smeh sa mladičine strane. Njen otac, dekan u penziji, podigao je čašu sa samouverenim osmehom, dok je mladoženjina svekrva pokušavala da prikrije cerekanje iza maramice.
Uši su mi gorele, a u stomaku se sve steglo. Hteo sam da nestanem, da se ne srušim pred svim tim damama u svili i muškarcima u smokinzima. Pomislio sam: „Možda sam stvarno smešan u ovom svetu. Možda ovde i ne pripadam.“
Okrenuo sam se da odem.
Ali tada je moj sin ustao. Njegov pogled bio je čvrst, a glas tih, ali odlučan:
– „Tata, idemo kući.“
Zatečeni gosti zurili su za nama dok smo napuštali salu. Njegova mlada je zapanjeno stajala, dok su njeni roditelji bespomoćno šaptali. U meni se mešala bol i ponos – bol što me ponizila porodica koja ga je trebalo da prihvati, i ponos što je moj sin izabrao mene umesto njih.
Sutradan, dok sam sedeo u našem malom stanu i pio kafu iz izgrebanih šolja, Džejsonov telefon nije prestajao da zvoni. Na ekranu je bilo trideset i dva propuštena poziva – sve od mladičine porodice.
– „Šta se dešava?“ pitao sam.
On je mirno spustio telefon i rekao:
– „Tata, znaš kada sam radio master iz menadžmenta? Oni su me angažovali u njihovoj kompaniji kao savetnika. Pisao sam izveštaj o njihovim gubicima i predložio plan kako da prežive. Nikada me nisu poslušali. Sinoć, čim smo stigli kući, poslao sam sve podatke njihovom glavnom investitoru.“
Bio sam zbunjen.
– „Zar to znači…?“
– „To znači,“ rekao je tiho, „da upravo sada imaju vanredni sastanak i da im se ceo posao ruši. I da znaju da zavise od mene.“
Telefon je opet zazvonio. Ovog puta mlada je lično došla. Oči natečene, ruke drhtave.
– „Džejsone, nisam znala za onaj natpis, kunem se. Molim te, pomozi im. Ljudi gube posao.“
On ju je dugo gledao, pa rekao:
– „Pomagaću svima koji nisu krivi, ali jedno nikada neću dozvoliti – da iko više ponižava mog oca.“
Nekoliko dana kasnije, ponovo smo kročili u onaj isti hotel. Ali ovog puta, situacija je bila obrnuta. Na pozornici, pred stotinama zaposlenih i saradnika, bivši dekan, čovek koji me ismejao, stajao je drhtavih ruku i rekao:
– „Gospodine Vitmane, duboko se izvinjavamo za uvredu i poniženje. Pogrešili smo. Nismo imali pravo.“
Apaluz je ispunio salu. Oči su mi se napunile suzama. Nisam bio „lažni otac“. Bio sam jedini pravi.
Džejson je prišao i obgrlio me.
– „Tata,“ šapnuo je, „ovaj put ostajemo do kraja.“
I zaista, ostali smo do kraja. Ovog puta kao počasni gosti, a ne kao uljezi. Njihova kompanija se oporavila zahvaljujući mom sinu, ali svi su znali da je pravo poniženje ostalo na njihovim plećima.
Te noći, dok smo se vraćali kući, Džejson mi je rekao:
– „Možda nemaš fakultet, tata, ali naučio si me najvažnijem – da čovek vredi onoliko koliko ima dostojanstva.“
Nikada u životu nisam bio ponosniji.